Јавно ::: Приватно

latinica na dnu strane

• види садржај целе приче Плата:::Рата – Плата:::Квадрат

Када град дозволи да се развијају нова насеља без инфратруктуре, ваљаних јавних површина и садржаја, он не може очекивати да се грађани према непосредној околини и граду односе другачије него само као према принудном станишту на путу према центру, свету или загробном животу. Брига становника о граду почиње онда када немају других спољашњих и превише блиских брига, што се у Републици Србији неће скоро догодити, али, сва је прилика да неће ни другде.

Београд мора развити осећај поштовања за своје становнике, или, ако га већ има, мора научити да га показује – веома нам је тешко да га осетимо у јавном превозу, на преграђеним Теразијама или у кружењу у потрази за паркинг местом.

Становницима Београда заједништво није страно. Свакога дана бар један становник Београда покаже разумевање погледом другом становнику зато што му овај стоји на нози у аутобусу јер нема где другде. Свакога дана бар један становник Београда погледа са болом другог који покушава да не заспи у трамвају у повратку с посла током тих сат времена вожње. Свакога дана бар двојица становника Београда погледају се и климну главама и осмехну заглављени у некој од колона. Свакога дана бар један становник приђе другом који је угануо ногу због рупе тамо где је није требало бити.

Становници Београда знају шта је јавно добро. Друго добро, осим можда породице, и немају. Кад човек живи као становник Београда или научи да препозна то заједничко добро, или нестане негде у њему без трага.

Становници Београда знају да цене Аду Циганлију, али, становници Београда у њему живе и у зимским месецима када су принуђени да беже од болести у јавном превозу, неретко и у становима, па сви пронађу једну просторију у којој телима греју једни друге.

Истина је, становници Београда називају једни друге и будалама, и сељацима, и кажу једни другима да су из вукојебина или их питају ко им даде дозволу. Сутра њима неки други становник Београда то исто каже, па тако, некад и годинама, чекају док опет не дође њихов ред да буду бесни.

А Београд? Београд већ годинама становницима Миријева, Вождовца, Звездаре, Крњаче, Карабурме, Медаковића или Младеновца објашњава да ће сада, на Нови Београд или Баново Брдо, стићи брже и лакше, док истовремено, становницима Железника, Жаркова, Петловог Брда или Раковице, или поменутог Младеновца, не помиње када ће, до Београда, и они стизати брже и лакше.

Или, на пример, Београд као да чека да се нови становници у Војводе Степе упознају са преосталом неколицином старих, па да заједно осмисле где да направе парк, или тротоар, или, рецимо, једну једину фотографију, на којој разноврсност боја и облика објеката и реклама иза њих неће у потпуности доминирати на тој слици.

Можда је то, јавно добро, она идеја, или бар њен део, коју Београд треба да има, да би држави, или сам себи, нечему служио, а успут, и свим својим становницима?

_______________________________________________________

Javno ::: Privatno

• vidi sadržaj cele priče Plata:::Rata – Plata:::Kvadrat

Kada grad dozvoli da se razvijaju nova naselja bez infratrukture, valjanih javnih površina i sadržaja, on ne može očekivati da se građani prema neposrednoj okolini i gradu odnose drugačije nego samo kao prema prinudnom staništu na putu prema centru, svetu ili zagrobnom životu. Briga stanovnika o gradu počinje onda kada nemaju drugih spoljašnjih i previše bliskih briga, što se u Republici Srbiji neće skoro dogoditi, ali, sva je prilika da neće ni drugde.

Beograd mora razviti osećaj poštovanja za svoje stanovnike, ili, ako ga već ima, mora naučiti da ga pokazuje – veoma nam je teško da ga osetimo u javnom prevozu, na pregrađenim Terazijama ili u kruženju u potrazi za parking mestom.

Stanovnicima Beograda zajedništvo nije strano. Svakoga dana bar jedan stanovnik Beograda pokaže razumevanje pogledom drugom stanovniku zato što mu ovaj stoji na nozi u autobusu jer nema gde drugde. Svakoga dana bar jedan stanovnik Beograda pogleda sa bolom drugog koji pokušava da ne zaspi u tramvaju u povratku s posla tokom tih sat vremena vožnje. Svakoga dana bar dvojica stanovnika Beograda pogledaju se i klimnu glavama i osmehnu zaglavljeni u nekoj od kolona. Svakoga dana bar jedan stanovnik priđe drugom koji je uganuo nogu zbog rupe tamo gde je nije trebalo biti.

Stanovnici Beograda znaju šta je javno dobro. Drugo dobro, osim možda porodice, i nemaju. Kad čovek živi kao stanovnik Beograda ili nauči da prepozna to zajedničko dobro, ili nestane negde u njemu bez traga.

Stanovnici Beograda znaju da cene Adu Ciganliju, ali, stanovnici Beograda u njemu žive i u zimskim mesecima kada su prinuđeni da beže od bolesti u javnom prevozu, neretko i u stanovima, pa svi pronađu jednu prostoriju u kojoj telima greju jedni druge.

Istina je, stanovnici Beograda nazivaju jedni druge i budalama, i seljacima, i kažu jedni drugima da su iz vukojebina ili ih pitaju ko im dade dozvolu. Sutra njima neki drugi stanovnik Beograda to isto kaže, pa tako, nekad i godinama, čekaju dok opet ne dođe njihov red da budu besni.

A Beograd? Beograd već godinama stanovnicima Mirijeva, Voždovca, Zvezdare, Krnjače, Karaburme, Medakovića ili Mladenovca objašnjava da će sada, na Novi Beograd ili Banovo Brdo, stići brže i lakše, dok istovremeno, stanovnicima Železnika, Žarkova, Petlovog Brda ili Rakovice, ili pomenutog Mladenovca, ne pominje kada će, do Beograda, i oni stizati brže i lakše.

Ili, na primer, Beograd kao da čeka da se novi stanovnici u Vojvode Stepe upoznaju sa preostalom nekolicinom starih, pa da zajedno osmisle gde da naprave park, ili trotoar, ili, recimo, jednu jedinu fotografiju, na kojoj raznovrsnost boja i oblika objekata i reklama iza njih neće u potpunosti dominirati na toj slici.

Možda je to, javno dobro, ona ideja, ili bar njen deo, koju Beograd treba da ima, da bi državi, ili sam sebi, nečemu služio, a usput, i svim svojim stanovnicima?