Изговори писца: О (бес)предметности теме

latinica na dnu strane

• Изговори писца – види све текстове из овог поглавља
• види садржај целе приче Плата:::Рата – Плата:::Квадрат

Постојећи принцип, по коме просечан становник Републике Србије може доћи до стамбеног простора, своди се на плата (приближно) једнака рати стамбеног кредита, и тако 20 до 25 година, односно 240 до 300 месеци, односно 100 до 300 (и кусур) плата.

Ако би нови полазни принцип био плата (приближно) једнака цени квадратног метра стамбеног простора, тј. на пример 50 плата за 50 квадрата, односно два, три, четири или пет пута повољнији однос (узимајући у обзир и веће или мање трошкове отплате кредита), да ли би тај принцип био краткорочно могућ а дугорочно одржив?

Да ли је о овоме беспредметно разговарати? Да ли ову идеју треба унапред одбацити као, уобичајен, нереалан сан широких народних маса? Да ли је он у сукобу са основним економским и тржишним законитостима данас?

Писац верује да је овај принцип могућ већ данас али не верује да је остварив у скорије време. Зашто? Потребно је спровести исувише промена у постојећем моделу образовања, рада и културе да бисмо успели у овоме (што не значи да смо по томе бољи или гори од било ког другог народа).

Оваква градња захтева делимичну промену понашања корисника простора и потпуну промену схватања града, ако некакво схватање уопште постоји, од стране оних које Београд управо за то и плаћа – да виде град, да га разумеју, и да га учине бољим.

С обзиром да је оно прво, делимична промена самих становника, далеко вероватније од потпуне промене свести градске елите, ова прича посвећена је управо томе – делимичној промени угла гледања Београђана.

Прича све враћа на почетак, наставља тако што скаче са теме на тему местимично бацајући акценат на поједине проблеме урбаних средина, успут износећи магловите идеје шта би требало да се уради (у Београду) да би наведени принцип Плата ::: Квадрат био остварив у пракси, уз нешто потпуно личног доживљаја града, Београда такорећи.

____________________________________________________________

Izgovori pisca: O (bes)predmetnosti teme

• Izgovori pisca – vidi sve tekstove iz ovog poglavlja
• vidi sadržaj cele priče Plata:::Rata – Plata:::Kvadrat

Postojeći princip, po kome prosečan stanovnik Republike Srbije može doći do stambenog prostora, svodi se na plata (približno) jednaka rati stambenog kredita, i tako 20 do 25 godina, odnosno 240 do 300 meseci, odnosno 100 do 300 (i kusur) plata.

Ako bi novi polazni princip bio plata (približno) jednaka ceni kvadratnog metra stambenog prostora, tj. na primer 50 plata za 50 kvadrata, odnosno dva, tri, četiri ili pet puta povoljniji odnos (uzimajući u obzir i veće ili manje troškove otplate kredita), da li bi taj princip bio kratkoročno moguć a dugoročno održiv?

Da li je o ovome bespredmetno razgovarati? Da li ovu ideju treba unapred odbaciti kao, uobičajen, nerealan san širokih narodnih masa? Da li je on u sukobu sa osnovnim ekonomskim i tržišnim zakonitostima danas?

Pisac veruje da je ovaj princip moguć već danas ali ne veruje da je ostvariv u skorije vreme. Zašto? Potrebno je sprovesti isuviše promena u postojećem modelu obrazovanja, rada i kulture da bismo uspeli u ovome (što ne znači da smo po tome bolji ili gori od bilo kog drugog naroda).

Ovakva gradnja zahteva delimičnu promenu ponašanja korisnika prostora i potpunu promenu shvatanja grada, ako nekakvo shvatanje uopšte postoji, od strane onih koje Beograd upravo za to i plaća – da vide grad, da ga razumeju, i da ga učine boljim.

S obzirom da je ono prvo, delimična promena samih stanovnika, daleko verovatnije od potpune promene svesti gradske elite, ova priča posvećena je upravo tome – delimičnoj promeni ugla gledanja Beograđana.

Priča sve vraća na početak, nastavlja tako što skače sa teme na temu mestimično bacajući akcenat na pojedine probleme urbanih sredina, usput iznoseći maglovite ideje šta bi trebalo da se uradi (u Beogradu) da bi navedeni princip Plata ::: Kvadrat bio ostvariv u praksi, uz nešto potpuno ličnog doživljaja grada, Beograda takoreći.