Oдакле почети: 1.000 евра по квадрату

latinica na dnu strane

• Одакле почети? – види све текстове из овог поглавља
• види садржај целе приче Плата:::Рата – Плата:::Квадрат

Субвенционисани стан (новоградњу), по цени од 1.000 евра по квадратном метру, у главном граду Србије, можда је могуће купити једино у Миријеву, деловима Жаркова, на Белим водама, у Крњачи, Вишњици, Медаковићу, насељу Вељко Влаховић, Земун пољу, итд. Наравно да није проблем у томе што су ова насеља удаљена од Трга Републике, није више толики проблем ни то што су почела да се развијају у безвлашћу пре 2000. године, али јесте огроман проблем у томе што се развијају и дан-данас без икакве назнаке урбаног, осим у томе што имају већу густину насељености.

Та насеља немају ваљану парцелацију, регулацију и инфраструктуру, њима може да се приђе само постојећим саобраћајницама које нису биле довољне ни пре 15 или 20 година. Узмимо за пример Миријево – ако нема средњих школа и факултета, или радних места, а отворимо врата градњи зграда у насељу ком се прилази градским саобраћајницама најнижег реда, шта ће се десити када се у те, иоле приступачне станове, доселе још хиљаде људи? Они свакодневно морају одлазити и враћати се у своје домове. Куда? Како? Колико дуго, у времену и простору?

Практично једине разлике између спонтано изграђене Калуђерице и онога што Београд данас назива планском градњом јесу у томе што су нови објекти вишепородични (зграде) и то што, углавном, имају грађевинску и употребну дозволу пре усељења. Улице су једнако нефункционалне, јавних и зелених површина нема, а изградња вртића, на коју се чека годинама, слави се у медијима као велики успех града са једним од највећих буџета у овом делу света.

Београд најмање још деценију, ако почне данас, неће достићи ниво свести који је имао од друге половине 20. века, ако не и много раније, и коју је задржао чак и оних 1990-их, јасно именујући дивљу градњу дивљом и раздвајајући је од здравог градског ткива. Данас ову танану разлику не умеју да препознају тамо где је најважније – у надлежним институцијама. Гледајући солитере-аматере настале од 2000. године можемо да се запитамо: ако је насеље од типски сличних кућа Калуђерице дивље, како онда назвати градњу делова Жаркова или у Војводе Степе? Питомом?

Насеља која данас настављамо да градимо сабрала су у себи све најгоре карактеристике урбаног и руралног:

• густина насеља не дозвољава узгајање хране, развој зелених површина, јавних простора (игралишта за децу, рекреативних садржаја, тргова) и пословних објеката (где се налазе радна места, трговине, услуге), те самим тим не дозвољава ни развој локалног центра (па становници Земун Поља или Бусија, и деценију-две од усељења, иду у Земун, они из Калуђерице и Малог Мокрог Луга на Булевар, они из Жаркова или Скојевског на Баново Брдо)
• недовољна густина насеља отежава приступ (тек недавно или још увек неизграђеним) јавним објектима и службама, чини линије градског превоза нерентабилним па се чека дуже него у гушће насељеним подручјима, умањује се рентабилност изградње инфраструктуре (енергетске, водоводне, канализационе, комуналне, итд), па је чак и архитектура градских блокова ретроградна (слободностојеће зграде са прозорима на бочним странама и растојањем између зграда од једва пар метара), и ту списак није коначан.

_________________________________________________________

Odakle početi: 1.000 evra po kvadratu

• Odakle početi? – vidi sve tekstove iz ovog poglavlja
• vidi sadržaj cele priče Plata:::Rata – Plata:::Kvadrat

Subvencionisani stan (novogradnju), po ceni od 1.000 evra po kvadratnom metru, u glavnom gradu Srbije, možda je moguće kupiti jedino u Mirijevu, delovima Žarkova, na Belim vodama, u Krnjači, Višnjici, Medakoviću, naselju Veljko Vlahović, Zemun polju, itd. Naravno da nije problem u tome što su ova naselja udaljena od Trga Republike, nije više toliki problem ni to što su počela da se razvijaju u bezvlašću pre 2000. godine, ali jeste ogroman problem u tome što se razvijaju i dan-danas bez ikakve naznake urbanog, osim u tome što imaju veću gustinu naseljenosti.

Ta naselja nemaju valjanu parcelaciju, regulaciju i infrastrukturu, njima može da se priđe samo postojećim saobraćajnicama koje nisu bile dovoljne ni pre 15 ili 20 godina. Uzmimo za primer Mirijevo – ako nema srednjih škola i fakulteta, ili radnih mesta, a otvorimo vrata gradnji zgrada u naselju kom se prilazi gradskim saobraćajnicama najnižeg reda, šta će se desiti kada se u te, iole pristupačne stanove, dosele još hiljade ljudi? Oni svakodnevno moraju odlaziti i vraćati se u svoje domove. Kuda? Kako? Koliko dugo, u vremenu i prostoru?

Praktično jedine razlike između spontano izgrađene Kaluđerice i onoga što Beograd danas naziva planskom gradnjom jesu u tome što su novi objekti višeporodični (zgrade) i to što, uglavnom, imaju građevinsku i upotrebnu dozvolu pre useljenja. Ulice su jednako nefunkcionalne, javnih i zelenih površina nema, a izgradnja vrtića, na koju se čeka godinama, slavi se u medijima kao veliki uspeh grada sa jednim od najvećih budžeta u ovom delu sveta.

Beograd najmanje još deceniju, ako počne danas, neće dostići nivo svesti koji je imao od druge polovine 20. veka, ako ne i mnogo ranije, i koju je zadržao čak i onih 1990-ih, jasno imenujući divlju gradnju divljom i razdvajajući je od zdravog gradskog tkiva. Danas ovu tananu razliku ne umeju da prepoznaju tamo gde je najvažnije – u nadležnim institucijama. Gledajući solitere-amatere nastale od 2000. godine možemo da se zapitamo: ako je naselje od tipski sličnih kuća Kaluđerice divlje, kako onda nazvati gradnju delova Žarkova ili u Vojvode Stepe? Pitomom?

Naselja koja danas nastavljamo da gradimo sabrala su u sebi sve najgore karakteristike urbanog i ruralnog:

• gustina naselja ne dozvoljava uzgajanje hrane, razvoj zelenih površina, javnih prostora (igrališta za decu, rekreativnih sadržaja, trgova) i poslovnih objekata (gde se nalaze radna mesta, trgovine, usluge), te samim tim ne dozvoljava ni razvoj lokalnog centra (pa stanovnici Zemun Polja ili Busija, i deceniju-dve od useljenja, idu u Zemun, oni iz Kaluđerice i Malog Mokrog Luga na Bulevar, oni iz Žarkova ili Skojevskog na Banovo Brdo)
• nedovoljna gustina naselja otežava pristup (tek nedavno ili još uvek neizgrađenim) javnim objektima i službama, čini linije gradskog prevoza nerentabilnim pa se čeka duže nego u gušće naseljenim područjima, umanjuje se rentabilnost izgradnje infrastrukture (energetske, vodovodne, kanalizacione, komunalne, itd), pa je čak i arhitektura gradskih blokova retrogradna (slobodnostojeće zgrade sa prozorima na bočnim stranama i rastojanjem između zgrada od jedva par metara), i tu spisak nije konačan.