Азбука града: 10. Живот у граду

latinica na dnu strane

• Азбука града у 10 тачака – види све текстове из овог поглавља
• види садржај целе приче Плата:::Рата – Плата:::Квадрат

Лакше је бити културан и урбан када на посао не стижеш блатњав, а толики становници Београда стижу, и лакше је бити окупан и миришљав када се пробудиш у топлом па имаш и других мислим осим оне да ти не пада на памет да скинеш са себе једино топло што, поред твојих укућана, имаш у стану – то у чему си спавао па га угрејао. И лакше је бити мање знојав када ходаш испод дрвореда и поред леје до климатизованог аутобуса а ноћна свежина им остала негде у гранама и међу травама.

Нису становници Београда ни толико неуредни колико немају снаге да се баве било чиме што не мора, кад већ немају толико тога што мора. Нису становници Београда толико досељени колико никада нису угошћени, и толико неприлагођени колико немају чему ни да се прилагођавају. Нису Београђани ни толико бахати колико су јарци који морају да стигну преко тог уског брвна, моста, улице, булевара и тротоара, свако на своју страну, на посао, да преместе ауто, да обиђу шалтере.

Можда ћемо моћи да говоримо о томе какви су становници Београда једном када буду живели у њему. Београд који се гради већ деценијама тако да становници могу да преживе у њему и није неки Београд, зар не? Јер, како неко може бити са Алтине, а толики људи јесу? У којим се то, на Алтини, школским двориштима играју? На којим то ћошковима, Алтине, седе? Где су, на Алтини, ишли по нове ствари за септембар? Где су, на Алтини, крштавали децу, сахрањивали родитеље? Ако нису ово, шта, на Алтини, раде? Шта живе?

Биће да су они, и њима слични, већи Београђани од оних са Дорћола, Врачара или Звездаре, јер, ето, они немају све оно исто што немају ни становници Теразија или Кнез Михаилове, осим, можда, што једни имају тротоар и парк, макар и Кнез, макар и Калемегдан, а ови други имају где да паркирају ако успеју да прелете преко ауто-пута..

Нема сумње да ће они све, једном, себи изградити. Сами су и цеви и бандере плаћали. Сами су улице насипали и сами се сналазили са ђубретом. Али, још једна генерација ће умрети, једна остарити, а једна просто отићи. Замениће их неки нови Београђани, са новим ранама које доносе из својих крајева, и Београд им се, суздржан, неће представити, нити ће им, уређен, ране видати.

Све до сада наведено, и оно изостављено, када је реч о односу између града и његових грађана, подразумева стални интезивни дијалог. Дијалог постоји! – рећи ће град. То је истина, потврдиће неки, али многи ће додати и: док год се тиче онога о чему град жели да се разговара.

На пример, седница на којој је промењен урбанистички план за појас испод Београдске тврђаве, чиме је омогућена градња у габаритима који ће заклонити Тврђаву од ветрова (и погледа) са ушћа Саве у Дунав, одржана је, неспретно, у типичном маниру поменутог инвеститорског урбанизма, баш у тренутку када су се Београђани спремали за дочек Нове 2010. године – 30. децембра 2009. године. И није неки дијалог ако саговорнике позовете кад су заузети, зар не?

Са друге стране, и ми, Београђани, нисмо претерано вични дијалогу, па, када Београд каже: нова саобраћајница смањиће гужве и омогућиће брже кретање возила, ми сматрамо да је ова тема завршена, уместо да приметимо како бисмо ми радије чули да ће нам радна места бити ближа него да ћемо до њих путовати за 50 уместо за 60 минута, и да бисмо волели да до школа идемо пешке или локалним брзим линијама него, сви заједно, са једног на други крај града.

Београд би нам, када дијалог можда некада почне, рекао како је то већ до нас јер ми нисмо довољно агилни да се селимо за послом. Ми бисмо онда могли да му одговоримо да нам родитељи раде на сасвим другом крају града, а да овај, тако лоше лоциран, једноипособан стан у коме живимо, тешко да бисмо успели да заменимо за две гарсоњере, на два краја града. Онда би Београд рекао да се можемо преселити негде, на пола пута између тих послова, на шта бисмо ми одговорили како се то негде, на пола пута између та два краја града, зове – центар града, у коме има и таквих радњи у којима не бисмо могли ни да се обучемо за те паре које бисмо добили од продаје стана који имамо.

Београд би нам рекао, и то вам је много, с обзиром на то за које сте новце дошли до тог стана, користећи слабост државе која је продала цео свој стамбени фонд грађен деценијама за свега пар месеци. Ми бисмо на то рекли да бисмо можда поштено купили сваки квадрат да смо тада имали банке које кредитирају грађане и послодавце који за рад плаћају, или да нам, свима, већ није узимано за стамбени фонд.

Онда би Београд, можда, питао: па добро, како мислите да вам направим радна места тамо где вама то треба? Е, тада би почео дијалог! Наравно, тек ако бисмо тада можда знали да му одговоримо: па питај неки други град! Који? – питао би нас Београд, а ми бисмо га упутили на оне који знају одговор, на урбанисте који у Београду живе и раде, или Београђане који живе и раде у тим другим градовима, и они би можда знали да му кажу како су, и који, градови све то већ урадили. И тако би Београд онда питао своје урбанисте колико о тој теми знају, и они би му можда рекли да знају колико могу да знају, али да је најбоље и да питамо те градове, и Београд би их можда питао..

Ето, тако би можда све то некако звучало када би дијалог Београђана и Београда једном почео.

А данашњи Београд би се сада, у своју одбрану, вероватно, похвалио примером комуникације са туристима. Постављени су путокази ка кључним тачкама, видели сте их сигурно, они, нешто виши, можда су некад и ударили главом у њих. Тако је Београд, уместо да постави табле са именима улица на сваком ћошку, и симболично и буквално, а које би, можда, некада помогле и Београђанима да се снађу у свом граду, решио да добронамернику покаже где је све оно најлепше што у себи носи. Нажалост, ту, где је Београд најлепши, можда нема баш оне радње, градске службе или државне, можда нема баш оног шалтера или зграде нове девојке коју неки Београђанин баш у том неком тренутку тражи.

А штета. Дијалог је чудесна ствар када му претходи изношење прихода и расхода, проблема и приоритета, па све тако заједно на сто. Неки то зову, стручно, и транспарентност. На пример, Београд објасни колико су социјална давања за материјално угрожене и онда је свима јасно да већина материјално угрожених та социјална давања може да заради месечно за свега пар дана рада по економској цени рада.

Шта би радили? На пример, чистили би снег и лед. Па лед је само пар дана! Јесте лед пар дана, али, гипс се носи до априла а ново крило и фар аутомобила отплаћују се до септембра. На пример, распоређивали би материјал на оним стовариштима: плаве плочице на једну, зелене на другу гомилу.. бела врата тамо, браон овамо.. стакла 30 са 50 центиметара на ову, 40 са 80 центиметара на ону полицу..

Покушај дијалога са Београдом бесмислен је већ деценијама. Кажу да је Ајнштајн рекао: проблеми се не могу решавати на истом нивоу свести који их и ствара. О нивоима свести било је више детаља на почетку ове приче. У Београду, данас, то би звучало некако овако: проблеме не могу решавати они који их и праве.

Београђани морају да науче шта су проблеми у граду да би знали да изаберу оне који о тим проблемима нешто и знају, и, када би се једном појавили они који те проблеме бар помињу и за њих нуде некакве идеје, да им, изабраним, захтевају резултате.

До тада, пљескајмо као фоке када један од највећих градова у овом делу света асфалтира неку велику улицу. До тада, утихнимо када одговарамо из ког смо краја града, јер, док траје митска расправа о Дорћолцима, Земунцима, Врачарцима, и иним, места нема, и никада га неће бити, за све оне становнике безимених насеља из крајева града који, за разлику од, на пример, Новог Београда или Бановог Брда, никада неће пружити својим становницима прилику да му прославе име, да му изграде идентитет. И то је град.

Београд је некада градио насеља која су, међу Београђанима изазивала подсмех. Али до данас, та су насеља имала, и искористила, прилику да изграде себе као равноправне делове града. Београд данас гради закрпе, продужује ногавице, и потпуно игнорише потребу човека на послу, детета у школи, момка који стартује девојку у граду, да осети да негде припада, да осети да је део неког, било каквог, уређеног окружења, заједнице која има своје добре и лоше стране, своје хероје и антихероје, своје симболе и своје име, своје навике и своје виђење живота.

Колективизам и локал-патриотизам на урбаном нивоу нису ни мање ни више важни од свих оних других -изама, од свих оних других појавности људског идентитета. Становници старијих насеља Београда, било где у Србији, могу да кажу из ког су краја града, и да, притом, не кажу – ког града. Становнике који живе на рубу језгра Земуна или Палилуле и у том Земуну, и у тој Палилули, питају: а где је то тачно, како се стиже до тамо, је лʼ и то припада овој општини?

Да ли је много тражити од града да ти обезбеди оквир у коме ћеш насликати карактер свог краја? Да ли је много тражити од града да некада и понеки нов аутобус пусти у твој крај, да се имаш чему обрадовати када кренеш до града? Да ли је заиста толико много тражити од града да те представи на својим мапама? Да ли се заиста Београд понаша као твој град ако ти обећава амбуланту, или семафор, или тротоар, и, као да то није његова обавеза, очекује захвалност?

Да ли ти је град некада помогао да објасниш комшији, родитељима, деци, да се може лепше, чистије живети, да се може бити уреднији, одговорнији? Да ли је твом граду јасно да твом крају не може да се обраћа кампањама за Београд, овакав или онакав, када твој крај себе не доживљава другачије осим као просту израслину на Београду, шупу у београдском дворишту, са понеком правом кућицом, за пса?

Да ли си осетио душевни и телесни мир онда када је Београд скратио време рада кафићима? Да ли си осетио колико је било боље онда када је Београд, противно уставу државе чији је главни град, забранио продају алкохола? Ако ниси, можеш ли да се сетиш неке друге велике приче коју је твој Београд за тебе поменуо? Ах да, добро.. И, колико си пута прешао тај нови мост? Да ли си питао Београд зашто толико о њему прича када га користи тек сваки стоти, петстоти, или сваки хиљадити, његов становник? Плашиш ли се да Београд неће разумети да не мислиш тим питањем ништа лоше, него те, само, ето, занима шта ће бити тај мост, то нешто, лепо и важно, за оних осталих милион становника твог града?

Београђани морају да науче, од града да траже, оно што само град и може, и морао би, да им пружи. Београдов је задатак да научи како све то да им да, уместо што учи новинаре како, када, и које питање да постављају, и када, и како да га, камером, снимају. Београђани морају да науче да траже од града град који се гради уместо града који се просто насељава, град у коме се живи уместо града у коме се тек преживљава, град у коме се дешава уместо града у ком се преспавава, град у коме се ради уместо града у ком се путује, град у коме се креће уместо града у коме се стоји, у редовима, у гужвама, на стајалиштима градског превоза.

____________________________________________________________

Azbuka grada: 10. Život u gradu

• Аzbuka grada u 10 tačaka – vidi sve tekstove iz ovog poglavlja
• vidi sadržaj cele priče Plata:::Rata – Plata:::Kvadrat

Lakše je biti kulturan i urban kada na posao ne stižeš blatnjav, a toliki stanovnici Beograda stižu, i lakše je biti okupan i mirišljav kada se probudiš u toplom pa imaš i drugih mislim osim one da ti ne pada na pamet da skineš sa sebe jedino toplo što, pored tvojih ukućana, imaš u stanu – to u čemu si spavao pa ga ugrejao. I lakše je biti manje znojav kada hodaš ispod drvoreda i pored leje do klimatizovanog autobusa a noćna svežina im ostala negde u granama i među travama.

Nisu stanovnici Beograda ni toliko neuredni koliko nemaju snage da se bave bilo čime što ne mora, kad već nemaju toliko toga što mora. Nisu stanovnici Beograda toliko doseljeni koliko nikada nisu ugošćeni, i toliko neprilagođeni koliko nemaju čemu ni da se prilagođavaju. Nisu Beograđani ni toliko bahati koliko su jarci koji moraju da stignu preko tog uskog brvna, mosta, ulice, bulevara i trotoara, svako na svoju stranu, na posao, da premeste auto, da obiđu šaltere.

Možda ćemo moći da govorimo o tome kakvi su stanovnici Beograda jednom kada budu živeli u njemu. Beograd koji se gradi već decenijama tako da stanovnici mogu da prežive u njemu i nije neki Beograd, zar ne? Jer, kako neko može biti sa Altine, a toliki ljudi jesu? U kojim se to, na Altini, školskim dvorištima igraju? Na kojim to ćoškovima, Altine, sede? Gde su, na Altini, išli po nove stvari za septembar? Gde su, na Altini, krštavali decu, sahranjivali roditelje? Ako nisu ovo, šta, na Altini, rade? Šta žive?

Biće da su oni, i njima slični, veći Beograđani od onih sa Dorćola, Vračara ili Zvezdare, jer, eto, oni nemaju sve ono isto što nemaju ni stanovnici Terazija ili Knez Mihailove, osim, možda, što jedni imaju trotoar i park, makar i Knez, makar i Kalemegdan, a ovi drugi imaju gde da parkiraju ako uspeju da prelete preko auto-puta..

Nema sumnje da će oni sve, jednom, sebi izgraditi. Sami su i cevi i bandere plaćali. Sami su ulice nasipali i sami se snalazili sa đubretom. Ali, još jedna generacija će umreti, jedna ostariti, a jedna prosto otići. Zameniće ih neki novi Beograđani, sa novim ranama koje donose iz svojih krajeva, i Beograd im se, suzdržan, neće predstaviti, niti će im, uređen, rane vidati.

Sve do sada navedeno, i ono izostavljeno, kada je reč o odnosu između grada i njegovih građana, podrazumeva stalni intezivni dijalog. Dijalog postoji! – reći će grad. To je istina, potvrdiće neki, ali mnogi će dodati i: dok god se tiče onoga o čemu grad želi da se razgovara.

Na primer, sednica na kojoj je promenjen urbanistički plan za pojas ispod Beogradske tvrđave, čime je omogućena gradnja u gabaritima koji će zakloniti Tvrđavu od vetrova (i pogleda) sa ušća Save u Dunav, održana je, nespretno, u tipičnom maniru pomenutog investitorskog urbanizma, baš u trenutku kada su se Beograđani spremali za doček Nove 2010. godine – 30. decembra 2009. godine. I nije neki dijalog ako sagovornike pozovete kad su zauzeti, zar ne?

Sa druge strane, i mi, Beograđani, nismo preterano vični dijalogu, pa, kada Beograd kaže: nova saobraćajnica smanjiće gužve i omogućiće brže kretanje vozila, mi smatramo da je ova tema završena, umesto da primetimo kako bismo mi radije čuli da će nam radna mesta biti bliža nego da ćemo do njih putovati za 50 umesto za 60 minuta, i da bismo voleli da do škola idemo peške ili lokalnim brzim linijama nego, svi zajedno, sa jednog na drugi kraj grada.

Beograd bi nam, kada dijalog možda nekada počne, rekao kako je to već do nas jer mi nismo dovoljno agilni da se selimo za poslom. Mi bismo onda mogli da mu odgovorimo da nam roditelji rade na sasvim drugom kraju grada, a da ovaj, tako loše lociran, jednoiposoban stan u kome živimo, teško da bismo uspeli da zamenimo za dve garsonjere, na dva kraja grada. Onda bi Beograd rekao da se možemo preseliti negde, na pola puta između tih poslova, na šta bismo mi odgovorili kako se to negde, na pola puta između ta dva kraja grada, zove – centar grada, u kome ima i takvih radnji u kojima ne bismo mogli ni da se obučemo za te pare koje bismo dobili od prodaje stana koji imamo.

Beograd bi nam rekao, i to vam je mnogo, s obzirom na to za koje ste novce došli do tog stana, koristeći slabost države koja je prodala ceo svoj stambeni fond građen decenijama za svega par meseci. Mi bismo na to rekli da bismo možda pošteno kupili svaki kvadrat da smo tada imali banke koje kreditiraju građane i poslodavce koji za rad plaćaju, ili da nam, svima, već nije uzimano za stambeni fond.

Onda bi Beograd, možda, pitao: pa dobro, kako mislite da vam napravim radna mesta tamo gde vama to treba? E, tada bi počeo dijalog! Naravno, tek ako bismo tada možda znali da mu odgovorimo: pa pitaj neki drugi grad! Koji? – pitao bi nas Beograd, a mi bismo ga uputili na one koji znaju odgovor, na urbaniste koji u Beogradu žive i rade, ili Beograđane koji žive i rade u tim drugim gradovima, i oni bi možda znali da mu kažu kako su, i koji, gradovi sve to već uradili. I tako bi Beograd onda pitao svoje urbaniste koliko o toj temi znaju, i oni bi mu možda rekli da znaju koliko mogu da znaju, ali da je najbolje i da pitamo te gradove, i Beograd bi ih možda pitao..

Eto, tako bi možda sve to nekako zvučalo kada bi dijalog Beograđana i Beograda jednom počeo.

A današnji Beograd bi se sada, u svoju odbranu, verovatno, pohvalio primerom komunikacije sa turistima. Postavljeni su putokazi ka ključnim tačkama, videli ste ih sigurno, oni, nešto viši, možda su nekad i udarili glavom u njih. Tako je Beograd, umesto da postavi table sa imenima ulica na svakom ćošku, i simbolično i bukvalno, a koje bi, možda, nekada pomogle i Beograđanima da se snađu u svom gradu, rešio da dobronamerniku pokaže gde je sve ono najlepše što u sebi nosi. Nažalost, tu, gde je Beograd najlepši, možda nema baš one radnje, gradske službe ili državne, možda nema baš onog šaltera ili zgrade nove devojke koju neki Beograđanin baš u tom nekom trenutku traži.

A šteta. Dijalog je čudesna stvar kada mu prethodi iznošenje prihoda i rashoda, problema i prioriteta, pa sve tako zajedno na sto. Neki to zovu, stručno, i transparentnost. Na primer, Beograd objasni koliko su socijalna davanja za materijalno ugrožene i onda je svima jasno da većina materijalno ugroženih ta socijalna davanja može da zaradi mesečno za svega par dana rada po ekonomskoj ceni rada.

Šta bi radili? Na primer, čistili bi sneg i led. Pa led je samo par dana! Jeste led par dana, ali, gips se nosi do aprila a novo krilo i far automobila otplaćuju se do septembra. Na primer, raspoređivali bi materijal na onim stovarištima: plave pločice na jednu, zelene na drugu gomilu.. bela vrata tamo, braon ovamo.. stakla 30 sa 50 centimetara na ovu, 40 sa 80 centimetara na onu policu..

Pokušaj dijaloga sa Beogradom besmislen je već decenijama. Kažu da je Ajnštajn rekao: problemi se ne mogu rešavati na istom nivou svesti koji ih i stvara. O nivoima svesti bilo je više detalja na početku ove priče. U Beogradu, danas, to bi zvučalo nekako ovako: probleme ne mogu rešavati oni koji ih i prave.

Beograđani moraju da nauče šta su problemi u gradu da bi znali da izaberu one koji o tim problemima nešto i znaju, i, kada bi se jednom pojavili oni koji te probleme bar pominju i za njih nude nekakve ideje, da im, izabranim, zahtevaju rezultate.

Do tada, pljeskajmo kao foke kada jedan od najvećih gradova u ovom delu sveta asfaltira neku veliku ulicu. Do tada, utihnimo kada odgovaramo iz kog smo kraja grada, jer, dok traje mitska rasprava o Dorćolcima, Zemuncima, Vračarcima, i inim, mesta nema, i nikada ga neće biti, za sve one stanovnike bezimenih naselja iz krajeva grada koji, za razliku od, na primer, Novog Beograda ili Banovog Brda, nikada neće pružiti svojim stanovnicima priliku da mu proslave ime, da mu izgrade identitet. I to je grad.

Beograd je nekada gradio naselja koja su, među Beograđanima izazivala podsmeh. Ali do danas, ta su naselja imala, i iskoristila, priliku da izgrade sebe kao ravnopravne delove grada. Beograd danas gradi zakrpe, produžuje nogavice, i potpuno ignoriše potrebu čoveka na poslu, deteta u školi, momka koji startuje devojku u gradu, da oseti da negde pripada, da oseti da je deo nekog, bilo kakvog, uređenog okruženja, zajednice koja ima svoje dobre i loše strane, svoje heroje i antiheroje, svoje simbole i svoje ime, svoje navike i svoje viđenje života.

Kolektivizam i lokal-patriotizam na urbanom nivou nisu ni manje ni više važni od svih onih drugih -izama, od svih onih drugih pojavnosti ljudskog identiteta. Stanovnici starijih naselja Beograda, bilo gde u Srbiji, mogu da kažu iz kog su kraja grada, i da, pritom, ne kažu – kog grada. Stanovnike koji žive na rubu jezgra Zemuna ili Palilule i u tom Zemunu, i u toj Paliluli, pitaju: a gde je to tačno, kako se stiže do tamo, je lʼ i to pripada ovoj opštini?

Da li je mnogo tražiti od grada da ti obezbedi okvir u kome ćeš naslikati karakter svog kraja? Da li je mnogo tražiti od grada da nekada i poneki nov autobus pusti u tvoj kraj, da se imaš čemu obradovati kada kreneš do grada? Da li je zaista toliko mnogo tražiti od grada da te predstavi na svojim mapama? Da li se zaista Beograd ponaša kao tvoj grad ako ti obećava ambulantu, ili semafor, ili trotoar, i, kao da to nije njegova obaveza, očekuje zahvalnost?

Da li ti je grad nekada pomogao da objasniš komšiji, roditeljima, deci, da se može lepše, čistije živeti, da se može biti uredniji, odgovorniji? Da li je tvom gradu jasno da tvom kraju ne može da se obraća kampanjama za Beograd, ovakav ili onakav, kada tvoj kraj sebe ne doživljava drugačije osim kao prostu izraslinu na Beogradu, šupu u beogradskom dvorištu, sa ponekom pravom kućicom, za psa?

Da li si osetio duševni i telesni mir onda kada je Beograd skratio vreme rada kafićima? Da li si osetio koliko je bilo bolje onda kada je Beograd, protivno ustavu države čiji je glavni grad, zabranio prodaju alkohola? Ako nisi, možeš li da se setiš neke druge velike priče koju je tvoj Beograd za tebe pomenuo? Ah da, dobro.. I, koliko si puta prešao taj novi most? Da li si pitao Beograd zašto toliko o njemu priča kada ga koristi tek svaki stoti, petstoti, ili svaki hiljaditi, njegov stanovnik? Plašiš li se da Beograd neće razumeti da ne misliš tim pitanjem ništa loše, nego te, samo, eto, zanima šta će biti taj most, to nešto, lepo i važno, za onih ostalih milion stanovnika tvog grada?

Beograđani moraju da nauče, od grada da traže, ono što samo grad i može, i morao bi, da im pruži. Beogradov je zadatak da nauči kako sve to da im da, umesto što uči novinare kako, kada, i koje pitanje da postavljaju, i kada, i kako da ga, kamerom, snimaju. Beograđani moraju da nauče da traže od grada grad koji se gradi umesto grada koji se prosto naseljava, grad u kome se živi umesto grada u kome se tek preživljava, grad u kome se dešava umesto grada u kom se prespavava, grad u kome se radi umesto grada u kom se putuje, grad u kome se kreće umesto grada u kome se stoji, u redovima, u gužvama, na stajalištima gradskog prevoza.